Nisam apologeta nasilja, ali… ili kako doći do zajedničkog zaključka, otprilike

 


U prethodonom postu o reakcijama na gej paradu u Budvi sam govorio o latentnom opravdavanju nasilja nad učesnicima parade. Po tom opravdanju, gejevi nisu trebali izlaziti na ulicu jer je, navodno, bilo očigledno da će biti napadnuti. Po toj logici, gejevi sami snose dio krivice za nasilje jer su, opet navodno, svojim izlaskom na ulicu isprovocirali to nasilje.

Ovdje objavljujem zanimljiv razgovor sa čovjekom koji koristi ovu logiku, ali isto tako ne misli da ta logika implicira opravdavanje nasilja. “Nisam apologeta nasilja” je ime koje koristim umjesto pravog imena i prezimena mog sagovornika. Pošto su imena potpuno nebitna  u ovom kontekstu, nisam želio da bez njegove dozvole koristim njegovo ime na mom blogu. Razgovor je zanimljiv iz više razloga, a meni je najviše zanimljiv zbog svog zaključka. Tu sam, mislim, mog sagovornika uspio djelimično da motivišem da se stavi u ulogu onih koji su napadnuti. Kao rezultat toga stvljanja u ulogu nekoga ko je napadnut samo zato što se njegovo ponašanje nekome nije sviđalo, moj sagovornik je došao do divnog zaključka. Iako on ne pokušava da otkloni kontradiktornost  između tog zaključka i njegove prvobitne teze da su gejevi krivi što su dobili batine, mislim da ovaj razgovor pokazuje kako je moguće, bar malo, načeti ustaljene logičke greške u našem razišljanju kad je u pitanju nasilje nad pripadnicima gej populacije. Pročitajte.

Nisam apologeta nasilja: Trebali su SVI lepo ostati kuci… i nema problema..

PredragZnači li to da si i ti apologeta nasilja?
 
Nisam apologeta nasilja: Ne, ne znaci. Znalo se sta ce biti tamo. Zasto jednostavno paradu nisu otkazali?

Predrag: Znači, ovi napadači su kao oluja, neživa materija koja nema sposobnost izbora?

Nisam apologeta nasilja: Kao sto rekoh,trebali su svi lepo ostati kuci…

Predrag: Ali, zašto su gejevi trebali ostati kod kuće? Zato da ne bi bili napadnuti?

Nisam apologeta nasilja: Ne zbog toga. Vidis da su nepozeljeni.. Sta ima da paradiraju.. Svesni su bili,cinjenice,da ce biti napadnuti.. Mogli su izbeci to..

Predrag: Znaci, ipak je razlog zbog koga nisu trebali izlaziti taj da bi tako izbjegli napad na sebe.

Ovaj komentar, u stvari, više ljudskosti daje gejevima nego njihovim napadačima. Prema logici ovog komentara, gejevi imaju moć slobodne volje; oni imaju sposobnost izbora između izlaženja na ulicu i neizlaženja. S druge strane, njihovi napadači su kao neživa materija koja nema slobodnu volju i sposobnost da se suzdrži od reakcije. Oni su kao mašina koja je programirana samo za odrđenu reakciju. Ako gej izađe na ulicu, napadač mora da reaguje; on nema izbora. Po toj logici, gejevi kontrolišu i svoje postupke i postupke svojih napadača. Gejevi su ljudi, a napadači su samo, automatska, refleksna, nesvjesna reakcija.


Nisam apologeta nasilja: Provokator nije covek,vec budala.. Gejevi su ispali budale..

Predrag: I budala moze da bude covjek, ali masina koja nema izbora nikako ne moze.

Nisam apologeta nasilja: aaahahahahahhahahaahahah Jeste,ali od budale ne mozes ocekivati nista pametno…

Predrag: a ni ne moras da ocekujes nista pametno. Ali ako ocekujes nesto ljudsko, prije ces to docekati od budale nego od masine.

Nisam apologeta nasilja: Dole nisu bile masine i ti to dobro znas..

Predrag: Po logici tvojih komentara, bile su masne.

Nisam apologeta nasilja: Da te ispravim.. To si ti konstatovao po sopstvenom misljenju..

Predrag: znaci, napadaci nisu morali da napadnu?

Nisam apologeta nasilja: Nisu morali..

Predrag: znaci, da napadaci nisu napali, ne bi bilo nasilja; oni su odlucili da do nasilja dodje?

Nisam apologeta nasilja: Ko je organizovao Paradu?

Predrag: Nebitno je ko je organizovao paradu ako su napadaci odlucili da do nasilja dodje.

Nisam apologeta nasilja: Kako to nebitno?? Nasilje je moglo da se spreci. Ne branim napadace,i nisu smeli nasiljem da resavaju to ali je organizator,svestan svega,najveci krivac sto je paradu,koja je tu bila nepozeljna,ipak organizovao… Ko jos ide tamo gde je nepozeljan??? Ma ajde… Svi su krivci tu,i jedna i druga strana!

Predrag: znaci, kad je neko nepozeljan i on snosi krivicu za nasilje nad samim sobom?

Nisam apologeta nasilja: Da se lepo izrazim,parada je bila nepozeljna.. Ne osobe na paradi.

Predrag: Znači, onaj čiji su postupci nepoželjni, sam snosi krivicu za nasilje nad samim sobom?

Nisam apologeta nasilja: Ne nad samim sobom. Taj ciji su postupci nepozeljni snosi krivicu za svesno pozivanje i guranje drugih u nasilje.

Predrag: Ko su ti drugi?

Nisam apologeta nasilja: Znaci,samo jedan gej je bio na paradi?!

Predrag: Znači, gejevi su jedni druge gurali u nasilje i zato su krivi što su napadači odlučili da ih napadnu?

Nisam apologeta nasilja: Znali su sta ce biti,mogli su to spreciti..

Predrag: Znaci ako Nisam apologeta nasilja zna da Predrag ne podnosi kad Nisam apologeta nasilja ide ulicom, Nisam apologeta nasilja je kriv ako mu Predrag razbije glavu kamenom.

Nisam apologeta nasilja: Sto nasilja nije bilo pre parade? Znaci,nije bilo provokacije. Ti bi u tom slucaju meni bez povoda razbio glavu,to je vec nesto drugo…

Predrag: Pa ima povoda, ne podnosim kad prolaziš ulicom; provociraš me.

Nisam apologeta nasilja: To nije isto kao u slucaju Parade.. Napasces me bez povoda i eto tebe u Lazi Lazarevic.

Predrag: Kako nema povoda, ne oblačiš se na način kako treba, ne hodaš kako treba, ne stupaš u seksualne odnose na način kako ja mislim da treba? Gdje ćeš boljeg povoda?

Nisam apologeta nasilja: Da svi razmisljaju tako,kamenovanja bi bilo svakog dana. Nemam vise sta dodati. Bilo je provokacija,zavrsilo se nasiljem. Ponavljam,obe strane osudjujem.

Predrag: “Da svi razmisljaju tako,kamenovanja bi bilo svakog dana.” Upravo tako. Zato je dobro što ne razmišljaju svi kao oni napadači u Budvi.

Tri moja osvrta na gej paradu u Budvi


1. Agresija prema kome ili čemu, zašto?

Zanimljivo je koliko mržnje i bijesa postoji prema tim ljudima koje mi nazivamo gejevima, a da nikakav akt agresije nisu počinili. S druge strane, niko ne baca kamenje na provjerene kriminalce, nasilnike i pljačkaše. Zanima me zašto je to tako. Bez obzira na konkretan razlog, uglavnom se bijes javlja kao reakcija na vlastitu nemoć kontrolisanja svijeta oko sebe. Postavlja se onda pitanje: zašto neke ljude plaši činjenica da ne mogu da kontrolišu svijet oko sebe do te mjere da postaju nasilni?


2. Neženje bez djece u odbrani porodičnih vrijednosti

Nije li ironično da najagresivniji protivnici gej parada opravdavaju svoje nezadovoljstvo brigom za zaštitu porodičnih vrijednosti i nataliteta nacije, a isti ti agresivni protivnici gej parada su, najvećim dijelom, neženje bez djece. Ti mladići u dvadesetim i ranim tridesetim godinama života puni su energije koju strasno koriste za bacanje kamenja i ostalih predmeta na pripadnike gej parada.

Možda bi prikladna kazna za krivično djelo narušavanja javnog reda i mira i fizičkog nasrtanja na nenasilne osobe za ove “branioce porodičnih vrijednosti” bila oko godinu dana nekog rijaliti šoua u kome treba da pomažu samohranoj majci ili udovici u podizanju domaćinsva. Time bi se ovaj bogat izvor energije koji ovi mladići posjeduju, usmjerio ka proizvodnji materijalnih, a možda i duhvnih dobara umjesto što se sada usmjerava ka uništavanju dobara. 

3. Opravdavanje nasilja

Nasilje nije u redu, ali i ti gejevi, šta ima da paradiraju? Mnogi koriste ovakve rečenice. Ako mislite da nasilje stvarno nije u redu, onda se tu diskusija završava. Nasilje nije u redu i tačka. Ako za vas tu nije tačka i u istoj rčenici govorite o tome kako nema potrebe za paradiranjem, onda ste vi apologete (opravdavači) nasilja. Nasilje nije u redu, ali u ovom slučaju, po vama, možda malo i jeste u redu jer su gejevi svojom pojavom, kao, provocirali. Trebali su odmah znati gdje im je mjesto i ne izazivati vraga. Neki razmišljaju otprilike ovako: Šta on ima da paradira, evo ne paradiram ni ja. Da nije paradirao ne bi ni dobio batina. Ovo je mentalitet pokoravanja fizičkoj sili. A šta ako se sutra nekome ne svidi vaša frizura, način na koji govorite, način na koji se oblačite, način na koji bilo šta radite? Možda se nekome ne svidi uopšte vaše prisustvo na licu Zemlje. Da li to znači da treba da prestanete da postojite samo zato da biste izbjegli batine?
 
Nebitno je šta mi mislimo o paradiranju i gejevima, ali je vrlo bitno šta mislimo o nasilju koje se tamo desilo. Zamislite da neko ubije čovjeka koji vam nije baš nešto pretjerano simpatičan. Da li je za vašu ocjenu toga ubistva uopšte relevantno da li vam se ubijeni sviđao ili nije?

Does immigration REALLY cause unemployment?

As I argued in an earlier post, our language tells much about our attitudes, beliefs and value judgments. I used the statement “Immigrants take our jobs” to explain how this statement reveals the belief that the newcomers into a country are worthless and parasitic. This time, let us look at another case where the nature of immigration is obscured by our language. We can often hear the following statement: Immigration causes unemployment. This statement is common in academic circles as well, but then it gets a more nuanced form. For example, one might say: “I test the hypothesis that immigration causes unemployment.” In this case, if one finds a statistically significant correlation between unemployment and immigration, one would conclude that there may be cases in which unemployment is caused by immigration.

However, the set-up of this statement or hypothesis already implies certain judgments and beliefs that cannot be supported by logic. The first judgment is that a certain feature of individuals–their place of origin–is a valid theoretical construct in economics. It is assumed that the sole fact that someone is an immigrant is an important explanatory feature.

Second, there is a belief that the principle of causality is a valid explanatory device when it comes to linking immigration and unemployment. Causality may be very useful in linking the force of gravity and falling objects, but not necessarily in linking immigration and unemployment. Why? Let us use the concept of causality as it used to explain how the force of gravity causes objects to fall in the context of the above statement that immigration causes unemployment.

If it is true that immigration causes unemployment, then the following scenario is a valid scientific description of the link between immigration and unemployment. Once immigrants arrive into a new country, the fact that these people are immigrants causes employers to lay off their current workers and to employ immigrants. In other words, once immigrants enter the country, there emerges an attraction force between immigrants and employers and a repulsion force between employers and the domestic employees. This force causes immigrants to replace the native population at their jobs, and the native population to become unemployed. What matters for the creation of these forces and effects is the “immigrant-ness” of the newcomers. This feature of some people–that they are immigrants–is the essence for explaining the unemployment of some other people.

This, of course, is nonsense. We know that employers don’t care about your “immigrant-ness” but how well you can meet their objectives; how your service can improve their business. Any time an immigrant is employed instead of a native worker, the “cause” has nothing to do with the fact that one of the workers is an immigrant and the other is not. The real cause is that the employer has certain goals and objectives and that he is convinced that one of the two individuals is able to meet those goals and objectives better than the other.

At the same time, the native individual that does not fit the employer’s objectives as well, is not forced to be unemployed by some external repulsion caused by the presence of an immigrant. His skills, willingness to work for a certain wage or under certain conditions have become less desirable compared to some other individual’s skills and desire to work at a lower wage or under different conditions.

Notice how, by framing the question of whether immigration causes unemployment, we shift our attention from the real causal relationship (of employer-employee compatibility) to a false relationship (between the presence of immigrants and unemployment). From the explanatory perspective, it is completely irrelevant whether someone who is better than I at doing my job has Canadian citizenship or not. It is not his citizenship status that makes him better able to meet my boss’s needs. So, if I end up “losing my job” to someone who is an immigrant, the cause of this “loss” would not be the immigrant-ness of the new employee. No, the cause would be my inability or unwillingness to meet my employer’s needs as well as someone else can meet those needs.

Do immigrants REALLY take our jobs?

Source: http://9gag.com/gag/a44675m?ref=fbp

Our language says more about our values, attitudes and judgments than one might think. Take for example a sentence I hear on a regular basis: “Immigrants take our jobs.” This short sentence tells a whole little story. First, it claims that immigrants “take our” jobs. This implies that, whoever uses this sentence thinks that “we” own the jobs, “we” are the rightful claimants of these jobs, but then the immigrants come and “take” those jobs. Here, we are on the verge of starting to believe that there is even an act of theft involved. The immigrants came and simply took something that belongs to us–our jobs.

Next, the sentence states that they took “our” jobs. So, taking this sentence literally, we may conclude that the immigrants are doing exactly the same job “we” did; they simply replaced us at our jobs. This signals an implied judgment. The judgment is that, if there is any difference in the way immigrants perform on the job compared to the domestic population, this difference is irrelevant, completely unimportant. This judgment implies that, whoever uses this sentence thinks immigrants are completely unnecessary and that they are not bringing anything new and valuable to the employers. According to the sentence, the same jobs would have been done by the domestic population anyway.

The logical reality is, however, different. If immigrants are really taking something the domestic workers rightfully own (their jobs) that implies that the domestic employers have a moral obligation to employ only the domestic workers. If this was true, this would be a coercive relationship in which the employers are forced to stay in the relationship even when they don’t want to. Second, we can logically deduce that immigrants must be providing some additional benefits to the employers; they are providing better quality of service or working at a lower wage or discovering new kinds of jobs that make the old jobs obsolete. Otherwise, how would the immigrants persuade the employers to employ them if the same jobs can be performed equally well by the domestic workers? The employers think these benefits are large enough to justify going through the costly process of starting a relationship with a new employee and perhaps ending a relationship with an old one.

But, this is not the story that the sentence “Immigrants take our jobs” says. That sentence, in fact, doesn’t say anything truthful about immigration, but it says much about the attitudes and beliefs of the person that uses the sentence.

Kad političari brinu o zdravlju naše djece

O umranju djece je nezahvalno govoriti baš zato što mnogi tako pokušavaju da steknu jeftine političke poene. Tome riziku se i sam sada izlažem, ali mislim da moj cilj nije političke prirode nego više one lične. I ja sam bio dijete kad je drugo dijete mojih roditelja umrlo spletom nesretnih okolnosti. Imao sam trinaest godina, a moj pokojni brat sedamnaest. Od tada me smrt, a posebno smrt djece, uvijek vrati u vrijeme kad sam se, kao trinaestogodišnjak, s njom prvi put susreo.

To je bio jeziv osjećaj. Ne znam kako bi ga se moglo najbolje opisati. Možda bi se mogao usporediti sa noćnom morom u kojoj se odjednom suočavate s nečim što je suprotnost svemu u što ste do tada vjerovali, nešto poput čistog, koncentrovanog zla od koga vas podilazi jeza, ali znate da i ako pokušate da se okrenete i bježite, od toga nema nikakve svrhe. Zato vas to zlo parališe u mjestu. Pokušavate da  se oglasite, ali iz grla vam ne izlazi nikakav zvuk. U tom momentu čovjek se obično prbudi iz noćne more. Problem koji imaju oni koji se suoče sa smrću djeteta je da njihova noćna mora nikad ne prestaje; samo mijenja svoj oblik, vrijeme i mjesto.

Sada, dvadeset godina poslije, gledam na to sve ne samo iz perspektive djeteta nego i iz perspektive roditelja dvoje djece pa moje iskustvo sa smrću djeteta dobija još jednu dimenziju. Ta dimenzija nije ništa manje stravična od onih ostalih, gore opisanih.

Nagađam da sličnu noćnu moru proživljavaju i roditelji Tijane Ognjanović i roditelji bilo kog djeteta koje ode sa ovoga svijeta prije vremena. Neizbježno pitanje u takvim sitacijama kad-tad ispliva: da li je tako moralo biti; da li sam mogao nešto da uradim da to spriječim? Za roditelja preminulog djeteta, ovo pitanje je destruktivno i zato ga ne treba postavljati. Međutim, za nas ostale, to ono može da bude prilično konstruktivno. Zašto? Zato što može da ukaže na društvene probleme koji, ako bi se otklonli, mogu da popboljšaju zdravstveni tretman članova našeg društva.

Mislim da smrt ovog djeteta ilustruje neadekvatnost političkog sistema kad je u pitanju briga o zdravlju građana Srbije. Ministarsvo zdravlja je politička organizacija čija je primarna funkcija da brine o zdravlju građana. Međutim, novac za Tijaninu operaciju je skupljen privatnom organizacijom gradjana, iako građani Srbije već plaćaju porez Ministarstvu zdravlja u svrhu svoga liječenja. Dakle, Ministarstvo zdravlja je pokazalo da je nesposobno da brine o zdravlju svojih građana pa su oni morali sami da se pobrinu.

Pošto se bavim proučavanjem ekonomske efikasnosti različitih sistema organizacije, ne začuđuje me da političke organizacije nisu u stanju da ostvare ciljeve koji se pred njih, bar na papiru, postavljaju. Političke organizacije su sastavljene od ljudi posebne vrste. Te ljude zanima vlast, a ne kako da pomognu drugima. Međutim, čak i kad bi najveći dio političkog sistema bio sačinjen od  anđela, ti anđeli bi neminovno morali da počnu da primijenjuju manipulativne političke taktike ako žele da spriječe one željne vlasti da se te vlasti dokopaju. To je glavno obilježje bilo kog političkog sistema–pretvara ljude u beskrupulozne manipulatore.

Tipični političar živi za to da upravlja drugim ljudima. Neki političari vjeruju da im je to uzvišena moralna dužnost, da bi bez njih ostali ljudi zastranili u bespuću bijede i nemorala. Takvi uglavnom izbijaju na sam vrh političke piramide vlasti. Oni manje “kreativni” i manje zaneseni idejom o sebi kao spasitelju društva, dolaze do srednjih i nižih pozicija u piramidi vlasti.

Bez obzira na motive koji leže u pozadini, svim političarima je zajedničko da žele da vladaju. Što je njihova vlast čvršća, to se oni osjećaju ostvarenijima i ispunjenijima. Pošto se snaga vlasti svakog političara zasniva na tome koliko čvrsto i koliki broj ljudi vjeruje da je baš on taj koji treba da upravlja, političar je skoncentrisan na to da ubijedi ostale ljude da je baš on taj pravi. On je skoncentrisan na to da uvjeri ljude da je za njih najbolje da svoju životnu energiju usmjere onako kako im on to savjetuje.

Što se tiče zaštite zdravlja, političar se zalaže za zaštitu zdravlja ako on to zalaganje može da iskoristi za učvršćenje svoje vlasti, tj. za ubijeđivanje ostalih ljudi da je on baš taj pravi vođa koji im je potreban. Dakle, za političara zdravlje nije nešto što, u principu, treba zaštititi. Za političara je zalaganje za zaštitu zdravlja samo jedan od načina da dođe do ostvarenja svog životnog cilja.

Ako političar ocijeni da u određenom slučaju zalaganje za zaštitu zdravlja ne doprinosi dovoljno očuvanju njegove vlasti ili ako uvidi da ulaganje sredstava u neke druge političke ativnosti može da mu donese bolje rezultate, on će naći načina da izbjegne zalaganje za zdravlje građana.

Ulaganjem novca u liječenje Tijane Ognjanović, ni Vlada Srbije ni Ministarstvo zdravlja ne bi bankrotirali. Čak kad bi i bankrot bio ozbiljna opsasnost, Vlada i Skupština imaju zakonodavnu moć da prikupe dodatna sredstva. Činjenica da su građani samoinicijativno prikupili ta dodatna sredstva pokazuje da su ona postojala.

Ali, po razvoju događaja u slučaju Tijane Ognjanović, očigledno je da je baš taj slučaj bio jedan od onih u kojima zalaganje za zaštitu zdravlja relevantnim političarima nije donosilo dovoljno koristi. Izgleda da su ti političari odlučili da ulaganjem tog novca u neke druge aktivnosti mogu više učvrsititi svoju vast nego zalaganjem za Tijanino zdravlje.

Zbog svega ovoga, ja političarima ne bih ni tri ovce povjerio na čuvanje, a kamo li zdravlje moga djeteta. Ali, ko mene ili vas ionako pita? A i kad nas pitaju, većina na izborima kaže da je isključivo država ta koja treba da brine o zdravlju. Sad vidimo kako država brine. Brine isto kao što je brinula za zdravlje naših očeva kad su ginuli po ratištima bivše nam domovine. Ko čeka da se država zabrine, do groba će čekati ako se desi da je baš on jedan od onih slučajeva koji političarima ne pomaže da učvrste svoju vlast.

Ali, moramo biti svjesni da se ovaj prolem ne može riješiti tako što će na vlast doći “pravi” političari. Vladanje drugim ljudima po svojoj prirodi zahtijeva da se ljudi ponašaju baš tako kako se političari ponašaju. Dakle, političari će ostati takvi kakvi jesu sve dok postoji oblik organizacije društva u kome jedni ljudi (političari) imaju u svojim rukama silu državnog aparata.

Kako onda poboljšati brigu o zdravlju ljudi ako je nemoguće promijeniti suštinu političara i ako ne želimo da mijenjamo cijeli društveni sistem? Tako što ćemo brigu o zdravlju ljudi, što je više moguće, uzeti iz ruku političara i staviti ga u svoje vlastite ruke. Kako to uraditi? Građani Srbije su u Tijaninom slučaju pokazali jedan način uzimanja zdravlja u svoje ruke.

Postoje i drugi, efikasniji, načini, a najbitnije je da se zakonski poveća sloboda ljudi u odlučivanju kako će svoj novac da ulože u zaštitu zdravlja. Na zapadu, recimo, postoji opcija da jedan dio poreza možete da platite u vidu donacija dobrotvornim organizacijama. Na taj način bar jedan dio svog poreza možete da usmjerte van ruku političara. Dalje, bitno je povećati slobodu pružanja medicinskih usluga tako da učmali državni sektor dobije više konkurencije. Pomoglo bi i povećenje slobode odlučivanja gradjana kakav vid zdravstvenog osiguranja žele i, u slučaju da ne žele državno osiguranji, da im se smanji porez pa samim time i poveća mogućnost da ulože u druge oblike osiguranja.

Dakle, rješenja postoje. To možda nisu idealna rješenja, ali ipak pružaju mogućnost da se nešto promijeni. Uvijek će biti djece koja umiru; te realnosti moramo biti svjesni, ali isto tako treba da budemo svjesni da postoje načini da se ljudsko društvo organizuje tako da roditeljima i svima ostalima da više šanse da se za živote te djece bore i izbore.

Profesorka Dragićević, leksikolog u ulozi nedoučenog marksiste koji grize ruku koja ga hrani

Po marksističkoj teoriji vrijednosti, vrijednost onoga što čovjek postigne se mjeri time koliko se čovjek “namučio” da bi do toga došao. Po subjektivnoj teoriji vrijednosti, vrijednost onoga što čovjek postigne se mjeri time koliko to čini život drugih ljudi boljim. Tu vrijednost nam drugi ljudi iskazuju time što nam ponude nešto zauzvrat za naš “trud” i “muku”. Naučno gledano, subjektivna teorija vrijednosti je logčki tačna, a markisistička je netačna.

U svom govoru, prfesorka Dragićiević, pokazuje da ona i dalje vjeruje u marksističku teoriju vrijednosti jer svojim studentima govori da je njihov status (objektivno) vrijedan sam po sebi jer su se oni “godinama samosavladavali i samoodricali” da bi do njega došli. Tim odricanjem, oni su zaslužili da budu, kako ona to naglašava, PROFESORI. Ta titula, sama po sebi, kaže profesorka Dragićević, vrijedi više nego bilo koje drugo zvanje ili zanimanje. Znači, po toj logici, nebitno je da li to mučenje i “samoodricanje” da bi se došlo do profesorskog zvanja na kraju rađa nešto što neko drugi smatra vrijednim. Po logici profesorke Dragićević, ako neko ne vidi vrijednost “samoodricanja” koje je potrebno da bi se završio fakultet, onda on nije spoznao prave vrijednosti.

Meni nije jasno gdje je ona našla da je za fakultet potrebna muka i odricanje. Ja sam fakultet (i magisterij i doktorat) završio sa lakoćom i sa zadovoljstvom i nisam se odrekao ničega što sam smatrao iole vrijednim. Da mi je bila tolika muka da ga završim, ne bih ga nikad ni upisivao. Pretpostavljam da mi nije bilo teško zato što volim to što sam studirao. 

Pitam se sad da li moja diploma manje vrijedi od diplome nekoga ko se zbog nje “odricao” i “samosavladavao”. Šalim se, ne pitam se jer je nauka o vrijednosti baš to što sam studirao i dobro sam savladao gradivo.

Zašto je taj govor struktuiran baš na način kako je to profesorka Dragićević uradila? Po meni, to je rezultat konfuzne ideologije i straha. Profesorka je nedoučeni marksista koji se boji promjena.

Da su ti studenti stvarno postali PROFESORI kako to ona kaže, bar neko od njih bi ustao i pitao je da li može da potkrijepi te svoje neosnovane tvrdnje logikom i opservacijama u stvarnom svijetu. To je, ipak, kriterijum koji bi još uvijek trebalo da važi za pisanje pismenog zadatka iz srpskog jezika u srednjoj školi. Ako ona ne može da zadovolji taj kriterijum, kako to očekivati od učenika? A oni, kao PROFESORI, ne bi trebalo da se plaše da ocijene kvalitet pisanog rada, pa makar taj rad dolazio i “odozgo”.

Po čemu bi to jedna profesija trebala da bude iznad drugih? Svaka profesija, osim onih državnih, kojima i data profesoka pripada, postoji zato što su usluge te profesije nekome potrebne. Reći da je neka profesija izmišljena, kako to profesorka Dragićević kaže za neka zanimanja, je isto što i reći da su potrebe ljudi koje ta profesija zadovoljava izmišljene.

Svako ko posjeduje elementarno znanje društvenih nauka, svjestan je da su sve potrebe subjektivne prirode. Nema objektivno dobrih i loših potreba. To što ja volim da pišem, ne znači da su oni koji ne vole da pišu u zabludi ili nešto lošiji od mene. To što ja volim da čitam, ne znači da su oni koji ne vole da čitaju lošiji od mene.

Ja volim da odem i u restoran, ali tu je profesorka nemoćna da mi pomogne. Koliko god ona veličala profesorsku profesiju, to veličanje neće stvoriti atmosferu koju želim kada odem u restoran. Kad odem u restoran, mene zanima dobra usluga i to samo dobar vlasnik restorana može da pruži. U toj situaciji mi ne treba profesor srpskog jezika i književnosti.

Vlasnici restorana, koje profesorka pogrdno naziva vlasnicima kvadratnih metara, su korisni pripadnici društva koji pružaju usluge ljudima u tome društvu. Vlasnici restorana ostvariju profit jer su dobri u zadovoljavanju tih usluga. Da nisu dobri, ne bi im se gosti vraćali i plaćali.

I ostale profesije koje ona tamo pominje pružaju usluge ljudima koji te usluge žele. Možda te usluge nisu potebne meni ili profesorki, ali nekome jesu. Upustiti se u vrednosnu ocjenu tih potreba znači ustrvrditi da su tvoje potrebe objektivno bolje i svrsishodnije od potreba drugih ljudi. Postoje imena za to–jednoumlje, elitizam, supremacizam, šovinizam, ili jednostavno–arogancija.

Zanimanja koje profesorka navodi, svoj hljeb zarađuju pružajući usluge drugim ljudima na dobrovoljnoj bazi. Ta zanimanja se rađaju i umiru voljom svojih korisnika. Ako jednoga dana mušterije nekog restorana odluče da im taj restoran više ne pruža usluge kakve žele, restoran će financijski propasti ako nešto ne promijeni.

Profesorka zaboravlja da nastavnici u srednjim školama mogu da nastave da rade čak i kad se njihova usluga nikome ne sviđa jer im plata dolazi iz državnog budžeta koji se puni novcem baš tih vlasnika restorana i ostalih preduzetnika po kojima ona pljuje. Imao sam divnih nastavnika, ali je bilo i takvih koji u stvarnom svijetu, gdje uspjeh zavisi od toga koliko dobro možeš da riješiš nečiji problem, ne bi potrajali ni nekoliko dana. Jedini razlog zbog koga su potrajali toliko koliko su potrajali u obrazovnom sistemu je taj što korisnici njihovih “usluga” nemaju načina da ocijene tu uslugu time što će je manje platiti. Nemaju izbora jer je taj izbor za njih već uradila država. Nema veze, na primjer, što neki isfrustrirani nastavnik srpskog jezika iz kohorte ove profesorke tvoje dijete ne uči gotovo ničemu osim mržnji, ti ćeš njegovu platu obezbijediti, htio ti to ili ne htio. Porez ćeš platiti.

Zamislite nekog vlasnika restorana da pljuje po drugim profesijama. Koliko dugo bi opstao kao uspješan poslovan čovjek kad bi njegove mušterije čule takvo bahato ponašanje? S druge strane, naša profesorka i dalje prima vaš novac, ma koliko besmislica i uvreda rekla, čak i za vaše zanimanje.

Vidim da se mnogi oduševljavaju njenim riječima. Razumijem želju da se ekonomska i socijalna situacija u zemlji promijeni, ali ti koji su izabrali da se oduševljavaju profesorkinim riječima, izabrali su krivu osobu. Boljitak i vama i toj profesorki donose baš ti po kojima ona pljuje.

Zanemarivanje realnosti

Ako poha­đate ili ako ste nekad poha­đali neke od tipič­nih kur­seva eko­no­mije, vrlo je vero­vatno da ste se pone­kad zapi­tali nešto slično ovome: ako eko­nom­ski model nije kao stvarni svet, zašto da veru­jem rezul­ta­tima takvog modela? Jedan od odgo­vora koje često dobi­jam glasi otpri­like ovako: Naravno da model nije poput stvar­nog sveta; ne treba ni da bude. Ako bi bio, onda ne bi bio model!

Ovaj odgo­vor bi mogao da čoveka ostavi pod uti­skom da je inte­lek­tu­alno infe­ri­o­ran ili nespo­so­ban za apstraktno raz­mi­šlja­nje. Čoveku bi se moglo uči­niti da postoji nešto oči­gledno što nije uspeo da pri­meti. Pone­kad bi odgo­vor išao malo dalje: modeli su pojed­no­sta­vljene pred­stave stvar­no­sti koje kori­stimo da bismo bolje razu­meli tu stvar­nost. Ovaj odgo­vor je malo pri­stoj­niji, ali nam i dalje ne govori kako smo odre­dili koje karak­te­ri­stike stvar­no­sti nisu bile dovoljno važne da bi bile uvr­štene u model. Gra­đe­nje modela na ovaj način takođe impli­cira da već razu­memo ele­mente stvar­no­sti i način na koji su oni povezani.
 
Ako vas ni jedan od ovih odgo­vora nije osta­vio pot­puno zado­volj­nim tre­nutno naj­u­če­sta­li­jim, val­ra­si­jan­skim1 pri­stu­pom eko­no­miji, možda biste želeli pogle­dati radove nekih od austrij­skih eko­no­mi­sta.2 Ludvig fon Mizes,3 Fri­drih Hajek4 i Marej Rod­bard 5 su bili vodeće lič­no­sti ove škole u dva­de­se­tom veku. Nauč­nici poput Mizesa, Hajeka i Rod­barda su poka­zali da, po svoj pri­lici, postoje robu­sniji opisi trži­šta nego što su opisi sadr­žani u isklju­čivo mate­ma­tič­kim mode­lima opšteg ekvilibrijuma.
 
Osnovni prin­cipi austrij­ske ekonomije
 
Val­ra­si­jan­ski i austrij­ski pri­stup često dolaze do slič­nih zaklju­čaka u pogledu poželj­no­sti trži­šta, ali oni do tih zaklju­čaka dolaze kori­steći pri­lično razli­čite puteve. Pred­nost austrij­skog pri­stupa je baš u načinu na koji dolazi do svo­jih zaklju­čaka – pri­dr­ža­va­jući se neko­liko ključ­nih prin­cipa sa kojima teško da se iko od nas ne bi složio:
  • Vred­nost je u umu poje­dinca. Zato je vred­nost po defi­ni­ciji subjek­tivne pri­rode i nije opser­va­bilna (ne može se direktno posma­trati) od strane dru­gih pojedinaca.
  • Vred­nost nije fizička veli­čina. Dakle, upo­redbe kori­sno­sti ili vred­no­sti između poje­di­naca su neprimerene.
  • Sva eko­nom­ska aktiv­nost je posle­dica delo­va­nja ljudi na osnovu nji­ho­vih indi­vi­du­al­nih vrednosti.
Val­ra­si­jan­ski pri­stup često zane­ma­ruje ove prin­cipe zarad mate­ma­tičke reši­vo­sti. Ovde se poja­vljuje bitan pro­blem. Koliko možemo vero­vati modelu koji zane­ma­ruje osnovne karak­te­ri­stike onoga što pod­ra­zu­me­vamo pod poj­mom real­nost? Ovo je u stvari i naj­če­šći kri­ti­ci­zam usme­ren ka neo­kla­sič­noj odbrani tržišta.
 
Vero­vatno ste čuli mnoge ljude kako za tre­nutnu eko­nom­sku krizu krive „nee­fi­ka­snost trži­šta“. Neki kažu da su trži­šta nee­fi­ka­sna jer se prava trži­šta razli­kuju od „savr­še­nih“ modela koje eko­no­mi­sti kori­ste. Logika je sle­deća: pošto ne možemo da veru­jemo tim mode­lima trži­šta, ne možemo da veru­jemo ni stvar­nim trži­štima. Ova logika je pogrešna.
 
Na pri­mer, ako bismo imali teo­riju koja kaže 2+2=5 i ako bismo onda izbro­jili dve jabuke i još dve jabuke i utvr­dili da u stvari imamo četiri, a ne pet jabuka, ova pro­tiv­reč­nost između naše teo­rije sabi­ra­nja i empi­rij­ske opser­va­cije ne bi bio argu­ment pro­tiv kori­šće­nja ope­ra­cije sabi­ra­nja u našim sva­kod­nev­nim živo­tima. Ume­sto toga, vra­tili bismo se našoj teo­riji sabi­ra­nja da utvr­dimo gde smo to pogre­šili. Slično tome, spo­znaja da trži­šta ne funk­ci­o­nišu baš kao modeli gene­ral­nog ekvi­li­bri­juma ne impli­cira da trži­šta treba napu­stiti. Ume­sto toga, moglo bi biti da je naš model nedo­vo­ljan za razu­me­va­nje funk­ci­o­ni­sa­nja trži­šta. U stvari, moguće je da postoje drugi ele­menti koji ne moraju biti pro­i­zvod trži­šta, a koji su dopri­neli onome što smo mi eti­ke­ti­rali kao „trži­šnu neefikasnost“.
 
Ovde austrij­ski pri­stup može da bude od pomoći. Austri­janci tvrde da su baš te karak­te­ri­stike real­no­sti koje su zane­ma­rene u našim mode­lima ono što stvarna trži­šta čini poseb­nima. Kon­kret­nije, trži­šta su sred­stva za suo­ča­va­nje sa tim „neu­red­nim“ karak­te­ri­sti­kama real­no­sti koje se ne ukla­paju u mate­ma­tički jezik eko­nom­skih modela.
 
Efi­ka­sna trži­šta naspram trži­šta kao neza­men­lji­vih sred­stava dru­štvene saradnje
 
Tipična neo­kla­sična priča o efi­ka­snim trži­štima ili trži­štima savr­šene kon­ku­ren­cije je da, pod odre­đe­nim pret­po­stva­kama, možemo oče­ki­vati da će trži­šta biti alo­ka­tivno efi­ka­sna. Ova alo­ka­tivna efi­ka­snost se inter­pre­tira kao set obima pro­i­zvod­nje i cena kojima se postiže mak­si­malno ukupno dru­štveno bla­go­sta­nje. Ovo se često pri­ka­zuje putem tro­u­glova blagostanja.
 
Tro­u­glovi bla­go­sta­nja su geo­me­trij­ski pri­kazi pred­no­sti koje pro­i­stiču iz dobro­voljne raz­mene. Slika 1 pri­ka­zuje jedan pri­mer. Sve­tlo­plavi tro­u­gao pri­ka­zuje ukupni dru­štveni višak. Kaže se da obim pro­i­zvod­nje i cena for­mi­rani u ekvi­li­bri­jumu savr­šene kon­ku­ren­cije ostva­ruju naj­veću povr­šinu ukup­nog dru­štve­nog viška.
Slika 1
 trougao
Ekvi­li­bri­jum savr­šene kon­ku­ren­cije i dru­štveno bla­go­sta­nje u neo­kla­sič­nom modelu
 
Pret­po­stavke koje moraju biti zado­vo­ljene da bi ovaj rezul­tat važio su često date u razli­či­tim obli­cima, ali bi sle­deća lista tre­balo da pruži rela­tivno kom­ple­tan pregled:
  • Svako pose­duje sve rele­vantne infor­ma­cije o svima osta­lima u društvu.
  • Svi pro­i­zvo­đači u datoj indu­striji su mali u odnosu na ukupnu industriju.
  • Pre­fe­rence potro­šača se mogu opi­sati pozna­tom funk­ci­jom kori­sno­sti koja se „dobro ponaša“.
  • Nema trans­ak­ci­o­nih troškova.
  • Nema ekster­na­lija.
Za austrij­skog eko­no­mi­stu ovo u samom startu pali mnogo crve­nih lam­pica. Ali nisu austri­janci jedini koji kri­ti­kuju ovu for­mu­la­ciju. Mnoge državne inter­ven­cije se bazi­raju na tvrd­nji da neke od ovih pret­po­stavki nisu zado­vo­ljene, što stvarne trži­šne ishode čini nee­fi­ka­snima pa ih treba popraviti.
 
Među­tim, austri­janci imaju dru­ga­čiju kri­tiku. Oni tvrde da ova teo­rija nije ade­kva­tan opis trži­šta. Upo­tre­bimo sle­deću ana­lo­giju. Ako izgra­dite teo­riju na pre­misi da je nebo crveno, ta teo­rija vam neće biti pre­te­rano kori­sna za razu­me­va­nje logič­kih posle­dica činje­nice da je nebo, u stvari, plavo.
 
Austri­janci na samom startu odba­cuju prvu pret­po­stavku u gor­njoj listi. Ovo ima impli­ka­cije za ostale pret­po­stavke kao što su ekster­na­lije i tra­na­sak­ci­oni tro­škovi, ali ta tema ima dovoljno mate­ri­jala za posebnu analizu.
 
Hajek je bazi­rao veći deo svog rada na izvo­đe­nju logič­kih posle­dica činje­nice da većina nas zna vrlo malo o većini osta­lih ljudi. Nje­gov men­tor, Mizes, poči­nje činje­ni­com da se indi­vi­du­alne vred­no­sti ne mogu direktno posma­trati i zaklju­čuje da samo kroz odnose raz­mene (tj. cene) ove subjek­tivne vred­no­sti mogu uzeti objek­tivno pri­me­tan oblik. Dakle, alo­ka­cija resursa može da bude vođena ljud­skim vred­no­stima ili pre­fe­ren­cama samo u dru­štvu u kojem se pri­vatno vla­sni­štvo raz­me­njuje između pojedinaca.
 
Hajek kori­sti ovu ideju da bi ilu­stro­vao kako trži­šne cene služe kao sig­nali okol­no­sti spe­ci­fič­nih za odre­đeno vreme i mesto koje su poznate samo nekim poje­din­cima i samo kao frag­menti rasu­tog zna­nja. Na pri­mer, kad su cene u usponu, potro­šači znaju da je vreme da počnu da traže alter­na­tive, a pro­i­zvo­đači žele da pro­i­zvedu više sku­pljeg dobra, a da pri tom ni jedni ni drugi ne znaju sve poje­dine uzroke povi­še­nja cena. Dakle, povi­šene cene daju i infor­ma­cije i pod­sti­caje razli­či­tim poje­din­cima da pre­du­zmu korake koji će sku­plje dobro uči­niti obil­ni­jim, a time i jef­ti­ni­jim na duže staze. Ovde možemo videti za austrij­ske eko­no­mi­ste da, ume­sto da bazi­raju svoju odbranu trži­šta na pret­po­stavci pot­pune infor­mi­sa­no­sti, oni poči­nju od spo­znaje real­no­sti nepot­pune infor­mi­sa­no­sti.
 
Pogledi na kon­ku­ren­ciju i ras­po­delu proizvodnje
 
Druga pret­po­stavka u val­ra­si­jan­skom opisu efi­ka­snog trži­šta je da su svi pro­i­zvo­đači u datoj indu­striji mali u odnosu na celu indu­striju. U suprot­nom, ako su neki pro­i­zvo­đači nesra­zmerno veći od osta­lih, dolazi do devi­ja­cije od ekvi­li­bri­juma savr­šene kon­ku­ren­cije i zbog toga dolazi do alo­ka­tivne nee­fi­ka­sno­sti. U kraj­njem slu­čaju, kada postoji samo jedan pro­i­zvo­đač na trži­štu, nastaje mono­pol. Mono­poli se sma­traju pro­ble­mom jer je cena koju napla­ćuju pre­vi­soka, a koli­čina pro­i­zvoda koji nude na trži­štu premala.
 
Hajek, među­tim, poka­zuje da je, u svetu gotovo bes­ko­načne ljud­ske razli­či­to­sti, skoro nemo­guće da jedna firma isključi sve ostale snab­de­vače sa trži­šta samo time što će ponu­diti naj­nižu cenu. Uz to, kao što je Rod­bard ista­kao, sve firme se tak­miče za novac potro­šača. U tom smi­slu, čak i mono­pol još uvek mora da se tak­miči sa pro­i­zvo­đa­čima osta­lih dobara.  Na pri­mer, ako ponu­đač zdrav­stve­nih usluga nametne potro­ša­čima pre­vi­soke tro­škove (nov­čane, biro­krat­ske, ili neke druge), potro­šač može jed­no­stavno da pre­stane da kori­sti zdrav­stvene usluge da bi mogao da pri­u­šti koli­činu dru­gih dobara i usluga koja mu više odgo­vara. Ja nisam pose­tio lekara više od dve godine jed­no­stavno zato što to zahteva pre­više vre­mena i napora za moj ukus.
 
Napo­sletku, ako su indi­vi­du­alne vred­no­sti zai­sta subjek­tivne i direktno nedo­stupne spolj­nom posma­traču, tvr­diti da je cena koju mono­pol napla­ćuje pre­vi­soka pro­tiv­reči subjek­tiv­noj pri­rodi vred­no­sti. Kao i bilo koji drugi delu­jući poje­di­nac, pro­i­zvo­đači prave izbore na osnovu svoje ocene gra­nične kori­sno­sti (ili vred­no­sti). Pošto su indi­vi­du­alne vred­no­sti nepo­znate osta­lim lju­dima, tvrd­nje o pra­vil­no­sti nečije cene nemaju objek­tive baze – one samo otkri­vaju našu vla­stitu vred­no­snu ocenu te cene.
 
Šta­više, ako pogle­damo oko sebe, vide­ćemo da su ponu­đači nalik mono­po­lima uglav­nom for­mi­rani držav­nim prav­nim aktima koji ogra­ni­ča­vaju moguć­nost pri­stupa trži­štu dru­gim ponu­đa­čima. Možemo pogle­dati ponudu sao­bra­ćaj­nih i zdrav­stve­nih usluga, mate­ri­jala zašti­će­nih autor­skim pra­vima i, do neke mere, ponudu poljo­pri­vred­nih pro­i­zvoda, i naći ćemo odre­đene pravne akte koji ogra­ni­ča­vaju konkurenciju.
 
Kao pri­mer ogra­ni­če­nja kon­ku­ren­cije namet­nu­tih od strane države u poljo­pri­vredi, možemo se osvr­nuti na pri­marnu ponudu mleka, živine i jaja u Kanadi.6 Ponuda ovih roba je ogra­ni­čena na naci­o­nal­nom, pro­vin­cij­skom i indi­vi­du­al­nom nivou putem pro­i­zvod­nih kvota. Samo regi­stro­vani pro­i­zvo­đači koji pose­duju dozvolu za pro­i­zvod­nju smeju da pro­i­zvode i pro­daju mleko, živinu i jaja, i samo po cenama i u koli­či­nama odo­bre­nim od strane pro­vin­cij­skih admi­ni­stra­cija. Ovaj sistem je pot­po­mog­nut sple­tom akata i regu­la­tiva. Zani­mljivo je napo­me­nuti da u jed­nom od osni­vač­kih akata, The Farm Pro­ducts Agen­cies Act,7 postoji kla­u­zula koja zahteva od agen­cija koje upra­vljaju siste­mom snab­de­va­nja da, pri ras­po­deli pro­i­zvod­nih kvota pro­vin­ci­jama, uzmu u obzir prin­cip kom­pa­ra­tivne pred­no­sti u proizvodnji.
 
Jed­no­stavno rečeno, prin­cip kom­pa­ra­tivne pred­no­sti kaže da se ukupna pro­duk­tiv­nost može pove­ćati ako se svako spe­ci­ja­li­zuje za ono u čemu ima naj­veću rela­tivnu supe­ri­or­nost u odnosu na druge. Ali kako znate šta je to u čemu ste pro­duk­tiv­niji od dru­gih ako ste dobri u više razli­či­tih stvari, a ne znate koliko dobri su ostali ljudi u pro­i­zvod­nji razli­či­tih dobara? Ovde austrij­ski uvidi mogu biti od koristi.
Na pri­mer, možemo isko­ri­stiti neke od Mize­so­vih i Haje­ko­vih argu­me­nata da bismo poka­zali da bez trži­šta (ili pre­ci­znije, bez trži­šnih cena) eko­no­mi­sti ne mogu mnogo reći o tome kako ras­po­de­liti pro­izvd­nju na način koji uzima u obzir prin­cip kom­pa­ra­tivne pred­no­sti. Ukratko, to je zato što eko­no­mi­sti, kao i bilo ko drugi, nemaju pri­stup zna­nju ljudi o nji­ho­vim vla­sti­tim pro­i­zvod­nim moguć­no­stima i vred­no­stima, koje su takođe u sta­nju stalne pro­mene.  Kao što jedan od gore nave­de­nih osnov­nih austrij­skih prin­cipa kaže, vred­nost je u umu poje­dinca. Time je vred­nost, po defi­ni­ciji, subjek­tivna i nedo­stupna drugima.
 
Ali, ako pogle­damo neo­kla­sične modele koji se pre­te­žno kori­ste, dobi­jamo uti­sak da bi se „ispra­van“ pro­storni raspo­red pro­i­zvod­nje mogao odre­diti putem objek­tivno mer­lji­vih veli­čina (npr. regi­o­nal­nih raz­mera ula­znih pro­i­zvod­nih jedi­nica, teh­no­lo­gije itd.) bez obzira da li postoji trži­šni pro­ces ili ne. Na pri­mer, neki od glav­nih modela kla­si­fi­kuju dobra na osnovu objek­tivno mer­lji­vog inten­zi­teta kori­šće­nja rada i kapi­tala u nji­ho­voj pro­i­zvod­nji i onda gle­daju kolike su ukupne koli­čine kapi­tala i radne snage u nekoj državi ili regi­onu. Onda se kaže da države i regi­oni sa višim nivoom kapi­tala po jedi­nici radne snage imaju kom­pa­ra­tivnu pred­nost u pro­i­zvod­nji onih dobara koja u svo­joj pro­i­zvod­nji zahte­vaju veći raz­mer kapi­tala u odnosu na rad, a za države i regi­one sa većom koli­či­nom radne snage po jedi­nici kapi­tala se kaže da imaju kom­pa­ra­tivnu pred­nost u pro­i­zvod­nji dobara koja u svo­joj pro­i­zvod­nji zahte­vaju veći udeo rada u odnosu na kapital.
 
Među­tim, u stvar­no­sti, ovi objek­tivno mer­ljivi inten­zi­teti kori­šće­nja ula­znih jedi­nica postoje samo u pri­su­stvu funk­ci­o­nal­nog trži­šta. Na pri­mer, poku­šajte izra­ču­nati ukupni raz­mer svog kapi­tala i sve radne snage u državi u kojoj je raz­mena pri­vatne svo­jine zako­nom zabra­njena – dakle, bez kori­šće­nja trži­šnih cena. Trži­šne cene, prema Mizesu i Hajeku, pre­tva­raju subjek­tivnu vred­nost koja je u našem umu u objek­tivne podatke dostupne dru­gima. Ako ovo ne kažemo ekspli­citno, mogli bismo pogre­šno pro­tu­ma­čiti naše modele i izgu­biti iz vida suštinu eko­nom­skog pro­blema koji je pred nama.
 
Zbog ovoga austri­janci na kom­pa­ra­tivnu pred­nost gle­daju dru­ga­čije. Prvo, oni je pri­pi­suju poje­dincu. Samo poje­dinci znaju svoje spo­sob­no­sti, veštine, pla­nove i poten­ci­jalne opor­tu­ni­tetne tro­škove. Poje­dinci kori­ste ovo zna­nje da bi odre­dili da li da se spe­ci­ja­li­zuju u, recimo, pro­i­zvod­nji raču­nara ili u pro­i­zvod­nji naran­dži. Drugo, pošto niko nema direk­tan uvid u zna­nja dru­gih ljudi, sva­kome je potrebno sred­stvo kojim će posredno doći u kon­takt s tim zna­njem. Ovde raz­mena svo­jine i raz­mera u kojoj se ta ramena vrši (tj. cene) – ukratko, trži­šte – igra ključnu ulogu.
 
Trži­šte je sred­stvo koje omo­gu­ćava poje­dincu da odredi da li je bolje da se spe­ci­ja­li­zuje u pro­i­zvod­nji jabuka, raču­nara ili bilo kojeg od hiljada dru­gih pro­i­zvoda. Ja možda imam veliki poten­ci­jal za mnoga zani­ma­nja, ali ću, u zavi­sno­sti od trži­šnih cena, iza­brati ovo ili ono zani­ma­nje. Trži­šne cene će me indi­rektno infor­mi­sati o tome kako će drugi vred­no­vati moje usluge ako iza­be­rem jedno zani­ma­nje u odnosu na drugo. Dakle, u austrij­skom okviru, trži­šte je jedino sred­stvo za otkri­va­nje lične kom­pa­ra­tivne pred­no­sti poje­di­naca u napred­noj ekonomiji.
 
Uzi­ma­jući u obzir ove uvide, kon­tekst u kome bismo kori­stili eko­nom­ske modele je sasvim dru­ga­čiji nego što je to slu­čaj u okviru tipič­nog val­ra­si­jan­skog pri­stupa. U ovom slu­čaju bismo rekli da, baš zato što trži­šta postoje, možemo, u ilu­stra­tivne svrhe, pret­po­sta­viti da poje­dinci znaju rele­vantne eko­nom­ske karak­te­ri­stike dru­gih poje­di­naca u dru­štvu. U tipič­nom val­ra­si­jan­skom pri­stupu, pret­po­stavka pot­pu­nog zna­nja je pred­u­slov za posto­ja­nje efi­ka­snih trži­šta, dok je u austrij­skom pri­stupu posto­ja­nje trži­šta pred­u­slov za posto­ja­nje cena koje trans­for­mišu subjek­tivna i inače neop­ser­va­bilna vred­no­va­nja dobara, pro­i­zve­de­nih i pose­do­va­nih od strane mno­štva poje­di­naca, u objek­tivne i pri­metne veličine.
 
Za mnoge neo­kla­sične eko­no­mi­ste trži­šte je samo jedno od sred­stava za efi­ka­snu ras­po­delu pro­i­zvod­nje. Efi­ka­snost je sta­nje sveta u kome bi bilo kakva pro­mena samo pogor­šala stvari. Zbog ola­ba­vlje­nih pret­po­stavki o zna­nju i vred­no­sti u ovoj teo­riji, takvo „opti­malno“ reše­nje bi se moglo postići i nekim dru­gim sred­stvima, a ne samo trži­štem.  Pre­ci­znije, da bi neko odre­dio opti­ma­lan raspo­red resursa u eko­no­miji, ali izvan trži­šnog pro­cesa, ta osoba mora da zna vred­no­sti, veštine, poten­ci­jale itd. svih ljudi u okviru te eko­no­mije. Dakle, u takvom modelu je potrebno pret­po­sta­viti da ove karak­te­ri­stike postoje kao objek­tivno mer­ljive i dozna­tljive kvan­ti­ta­tivne veličine.
 
Austrij­ski eko­no­mi­sti, s druge strane, ne tvrde da postoji nešto poput ovog „opti­mal­nog“ raspo­reda resursa, bilo u sklopu, bilo izvan trži­šta. Ono što oni tvrde je da, ako ljudi žele da razviju naprednu eko­no­miju, jedini način da se to postigne jeste putem trži­šta. Put ka razvoju takve eko­no­mije je kroz stalno usme­ra­va­nje ras­po­dele resursa ljud­skim vred­no­stima odra­že­nim u trži­šnim cenama. U okviru trži­šta će neko uvek biti nečim neza­do­vo­ljan, ali to nije ništa loše. Ovo neza­do­volj­stvo je motiv za delo­va­nje u smeru pobolj­ša­nja čove­ko­vog bla­go­sta­nja. To je sila koja pokreće ekonomiju.
 
Zaklju­čak
 
Pozna­va­nje austrij­ske teo­rije pruža zna­čajne pred­no­sti. Ova teo­rija nam pomaže da ne smet­nemo s uma osnovne prin­cipe kao što su subjek­tiv­nost vred­no­sti i nepot­pu­nost zna­nja koji čine osnovu za ljud­sko delo­va­nje. Ovaj pri­stup nam pomaže da pri­me­timo gre­ške u svom eko­nom­skom raz­mi­šlja­nju. Jedna od čestih gre­šaka je tre­ti­ra­nje modela kao nor­ma­tiv­nih stan­darda za real­nost ume­sto kao laba­vih meta­fora i ilu­stra­cija logič­kih zaklju­čaka koji slede iz pret­hodne teo­ret­ske ana­lize. Ova gre­ška stvara isku­še­nje da se real­nost „popravi“ da bi se uklo­pila u model. Često taj popra­vak samo pogorša situ­a­ciju jer nije real­nost ta kojoj je bilo potrebno popra­vlja­nje. Popra­vak je u stvari bio potre­ban modelu eko­no­mi­ste, jer nije obu­hva­tio ključne ele­mente realnosti.
 

[Original teksta objavljen na: http://katalaksija.com/2013/07/08/zanemarivanje-realnosti/]